Ово је твој дом

Поговор за друго издање

ДУХОВНИ НАСТАВНИЦИ ОЦА СЕРАФИМА

Не смемо ћутати када је у питању дело од највеће важности,
какво је дело спасења људских душа.

архиепископ Аверкије Џорданвилски

Трудили смо се да у овој књизи саберемо оне текстове оца Серафима Роуза, који до сада нису били објављивани на српском језику. У односу на прошлогодишње прво издање књиге «Ово је твој дом», друго је проширено текстом оца Серафима «Шта је сергијанство?». Додате су такође две рецензије биографије оца Серафима коју је написао отац Дамаскин Кристенсен. Аутори рецензија су отац Алексеј Јанг, ученик и духовно чедо оца Серафима, и др Владимир Мос, активни учесник догађаја који су се у другој половини седамдесетих година прошлог века одвијали унутар Руске Заграничне Цркве. Значај ових двеју рецензија је у томе што у знатној мери могу да осветле последње године живота оца Серафима и оно што се догађало након његовог упокојења.

Често је истицано да је отац Серафим био задивљујуће плодан аутор. Житија и дела великих отаца-подвижника православног Истока преводио је на енглески и приближавао их савременом Западу. Са друге стране, следећи свога учитеља, светог Јована Шангајског, сабирао је и објављивао сведочанства о православним светитељима Запада, који су дотле на Истоку били готово сасвим непознати. Надахнуто је писао о нихилизму модерног доба, о религији новог светског поретка и искушењима која православнима предстоје у будућности. Велику вредност такође има његово проучавање светоотачких погледа на постанак људске врсте или на живот душе после смрти. Отац Серафим се бавио и типиком православног богослужења, одговарајући на покушаје његовог «прилагођавања потребама савременог човека»... Изузетан допринос оца Серафима у различитим областима православног богословља је неспоран.

Постоји међутим једна сфера његовог интересовања која изазива спорења. Наиме, отац Серафим је брижљиво прикупљао сведочанства о мученицима руских катакомби и трудио се око разоткривања праве природе «сергијанства» Московске патријаршије, као «издаје Христа на основу прихватања духа времена и овога света», што представља «неизбежну последицу црквене политике која се управља земаљском логиком, а не разумом Христовим». Такође, он се веома критички односио према модернистичким и екуменистичким подухватима Константинопољске патријаршије. То је тачка на којој се савремени интерпретатори дела јеромонаха Серафима Руза, како у Србији тако и у свету, већ разилазе: они обично говоре, као прво, да су радови из ове области настали у раном раздобљу његовог стваралаштва, те да стога одишу претераном ревношћу која је својствена новообраћенима, а да је он касније, са опитом, усвојио умереније, либералније ставове. Као друго, веле да су и саме теме тих чланака у наше време потпуно превазиђене и да се они данас нужно читају «изван историјског контекста» у коме су настали.

Осврнимо се кратко најпре на прву примедбу. Јесу ли такви ставови заиста својствени само жару новообраћених, а страни опитно утемељеном трезвеном православном расуђивању? Погледајмо какве су ставове о поменутим питањима имали духовни наставници оца Серафима. Четири личности су пресудно утицале на његово стасавање као богослова: свети Јован Шангајски, архиепископ Аверкије Џорданвилски и митрополит Филарет Њујоршки непосредно, а посредно митрополит Антоније (Храповицки).

Кренимо од митрополита Антонија, најстаријег и најугледнијег руског јерарха и богослова на почетку двадесетог века, који је на Сабору 1918. био главни кандидат за Руског патријарха, да би после револуције у изгнанству постао првојерарх Руске Заграничне Цркве. Ево како је он 1925. године писао о Константинопољској патријаршији: «Историја Цркве тешко да је раније знала за толико сурово нарушавање канона и правила опште-људске праведности од стране Васељенских патријараха, а све на радост јеретика... Он (Васељенски патријарх), као и неки други јерарси, приморавао је и паству других помесних цркава да пређе на нови календар, претећи онима који нису хтели да се покоре овом безумљу, него су остајали покорни Свештеном Предању, забранама и епитимијама. При томе, њега није било стид да насупрот истини тврди, да су тобоже источни патријарси такође прешли на нови календар. Тешко да би се чак и безакони непријатељи светог Јована Златоуста и светог патријарха руског Никона усудили да тако бестидно обмањују своју паству и да клевећу своју сабраћу... Дубоко је пало благочешће! Само благодат Господња може да исправи положај Цркве, за шта ми непрестано са сузама молимо Бога и Његову Пречисту Мајку, Анђеле и Свете». Од Васељенског патријарха митрополит Антоније је захтевао: 1) да одбаци реформаторске одредбе Свеправославног конгреса, 2) да се одрекне претензија на територије отргнуте од Руске патријаршије, 3) да одбаци нови календар, 4) да се врати канонско празновање Пасхе у Финској, 5) да сву сабраћу позове на очување мира и заштиту Свештених Канона и Предања. 1А за свог бившег ученика, митрополита Сергија и његове следбенике, митрополит Антоније је у посланици из 1927. године рекао да су «отпали од црквеног јединства и везали се за непријатеље Христа и свете Цркве – одвратне богохулне бољшевике».

Светитељ Јован Шангајски је био духовно чедо митрополита Антонија. Као епископ у Кини, четрдесетих година прошлог века, он је, једини од свих руских архијереја који су се тамо налазили, одбио да се потчини совјетском патријарху Алексеју, због чега му је било забрањено свештенослужење, па је био приморан да служи испред врата закључане цркве, али је упркос томе наставио да својој пастви објашњава разлоге због којих не признаје Московску патријаршију: јер она није слободна и због страха по целом свету лаже како у Русији нема прогона вере. 2Поред светог Јована Шангајског, највећи утицај на оца Серафима Роуза имао је архиепископ Аверкије Џорданвилски. Сам свети Јован Шангајски је оцу Серафиму говорио овако: «За одговоре на сва богословска питања која могу да се појаве, обраћајте се владики Аверкију. Ја са њим имам потпуно духовно јединство». А ево шта је о свом наставнику записао отац Серафим: «Архиепископ Аверкије је био један од последњих горостаса Православља и то не само у оквирима Руске Заграничне Цркве, па чак ни само руског Православља, него целине Васељенског Православља у двадесетом веку. Ми смо се тако навикли на његове пламене речи, усмерене против одступништва нашег времена, да нисмо ни приметили како је он био готово једини јерарх из свих православних Цркава, на коме год језику да су писали, који је са таквом смелошћу и искреношћу устајао у заштиту Истине светог Православља...» Онима који су читали књигу «Света ревност» архиепископа Аверкија, добро су познати његови ставови. Московску патријаршију он је називао «црквом лукавих»: «Данас ево видимо језиву и жалосну слику – како посвуда расте утицај совјетске 'цркве лукавих', коју су многи већ данас спремни да признају за истинску, закониту Руску Цркву». 3«Сви Руси, без изузетка, коначно треба да схвате, како нема никакве логике у томе да совјетску богоборачку власт признају за 'власт од Бога', а совјетску 'цркву' која јој служи – за истинску Цркву». 4 «Увек треба имати на уму: служење Цркве богоборачкој власти или антихришћанском екуменизму – свеједно је! – то је њено одрицање од Христовог оружија, од Крста Господњег, то је духовна капитулација, предаја у ропство непријатељу Божијем и непријатељу људског спасења – ђаволу. Само спољашњи изглед Цркве, макар био врло раскошан и привлачан – то још није истинска Црква». 5«Тамо где се уместо истине објављује лаж, у догматском или моралном учењу, или у смислу било какве неистине уопште, тамо свакако нема истинске Цркве, тамо нема ни благодати Божије, која спасава човека, него само спољашњи привид, богохулна обмана». 6«Злочин је ћутати о отпадништву – писао је архиепископ Аверкије – обмањивати и себе и друге да је све у реду и да се не треба узнемиравати без разлога. Ако ми и немамо снаге 'да својом немоћном руком зауставимо отпадништво', дужност хришћанске љубави налаже нам не само да се 'удаљимо' и да се 'чувамо', него и наше ближње да заштитимо, да их упозоримо на оно што сами не увиђају. Овде се увек ваља сетити речи једнога од највећих стубова наше свете Цркве – светог Григорија Богослова: 'Ћутањем се издаје Бог'. Не смемо ћутати када је у питању дело од највеће важности, какво је дело спасења људских душа». 7

Две године након што је Јуџин Роуз примио Православље, Руска Загранична Црква је, на предлог светог Јована Шангајског, добила новог првојерарха, митрополита Филарета Њујоршког, који је на том месту остао све до свога упокојења – готово 22 године. О његовом односу према сергијанству сведоче следеће речи, написане 1980. године: «Примајући совјетски клир ми примамо клирике из Москве не као оне који имају благодат, него као оне који ће је добити у самом присаједињењу. Али да признамо цркву лукавих као ону која носи и чува благодат ми, разуме се, не можемо. Јер ван Православља благодати нема – додаје митрополит Филарет – а совјетска црква је себе благодати лишила». Својим «Посланицама туге» митрополит Филарет се три пута обраћао поглаварима Православних Цркава (1969, 1972, 1975), преклињући их да напусте екуменистички покрет и одлучно протествујући против њихових екуменистичких иступа. «Модернизам – писао је у посланицама – то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима. Циљ (модернизма) је: изменити поредак црквеног живота у име зближавања са поретком живота јеретичких заједница». Митрополит Филарет је озбиљно опомињао на претњу екуменизма, који «води ка потпуном уништењу Православне Цркве, путем њеног утапања у море јеретичких заједница». «Екуменисти међу православнима, и екуменисти међу католицима и протестантима, постају истомишљеници у једној истој јереси». 8

Јесу ли дакле и они, духовни наставници оца Серафима Роуза – митрополит Антоније, светитељ Јован, архиепископ Аверкије и митрополит Филарет – људи који су потекли из традиционално православне руске средине, провели пола века у монаштву и четврт века у архијерејском чину, такође патили од младалачке болести претеране ревности, која је тобоже својствена новообраћенима? Одговор гласи: жар свете ревности за Истину Христову пламтао је у њима до последњег даха управо зато што су били тако дубоко укорењени у отачком предању.

Је ли од такве ревности патио и преподобни отац Јустин Ћелијски, кога су називали савешћу Српске Цркве? Јер и он се чврсто држао начела да се не сме ћутати када је у питању дело спасења људских душа. Ево, примера ради, како је смело говорио отац Јустин:

Диктатура безбожништва је до сада бирала два патријарха…”. 9“И Црква, архијереји, свештеници, монаси, све то пошло за ситним бригама овога света, све то напустило главну бригу Христову – Црква напустила главну бригу Христову!… Данас несретни Срби, скоро сви, многе владике, многи свештеници, па и монаси, одбацили главни циљ Христовог Јеванђеља: Искање Царства Божијег и Правде Божије у овоме свету. Јуре да задовоље сласти и власти овога света”. 10“Они који њега (светог Саву) данас гоне, како могу сматрати да су велики, да иду стопама његовим, да воде Цркву његову путевима његовим? Не. За светим Савом се иде само вршећи еванђелске заповести”. 11“Хајдемо даље по несрећном Београду… хајдемо до Патријаршије. Гле, и пред Патријаршијом крст, гле и на крсту распет Свети Сава! Шта је то? Откуда то? Од раскола! Свети Сава распет јауче и плаче пред Патријаршијом и вапије са крста: Господе, опрости им јер не знају шта раде!”12“Десет година званична Српска Црква није издала парастос Највећем Српском Владици (Николају)! Шта је то? …Који смо то мученици Господе, када своје издајемо?” 13“А Диоклецијани, епископи... (овде стоји напомена: 'пар речи нечујно на траци') издали су Господа Христа. Богу се треба већма покоравати него људима... Ко сте ви да прекрајате и упропашћујете Цркву Христову, ко?!” 14“Свету Србију руше… и црквени људи, људи у мантијама. Да, Свету Србију данас руше многе мантије!” 15“Шта се десило са Српском земљом, са престоницом, православним Београдом? Ко то има право да хули на Светога Саву, да гони Светога Саву из Српске земље? Ко, ко, ко? Где су Патријарси српски, …где су свештеници српски, монаси српски? Сваки нека распне себе за Христа, по сто пута себе, а не Светога Саву”. 16"Када је било у Српском роду таквих издајица Христа, када је било у Српском роду таквих продаваца црквене слободе… као што је данас?” 17

Отац Јустин је говорио и о страшним прогонима православних хришћана под комунистима, како у Југославији18, тако и у другим земљама, поготово Русији: «Милиони хришћана умиру данас за Христа. Тамо где гоне Цркву Христову, непрекидно хиљаде и хиљаде исповедника умиру говорећи себи: Христос Воскресе!» 19

Мишљење оца Јустина о стању у коме су се налазиле Московска и Константинопољска патријаршија могу да илуструју следећи ставови из његове “Молебне представке поводом сазива ‘Великог сабора Православне Цркве’”. Овај документ отац Јустин је упутио Светом Синоду 7. маја 1977. године, за Архијерејски Сабор СПЦ:

…Кога управо ‘репрезентују’, и коју Цркву и народ Божији у овом моменту представљају и једни и други (Московска и Цариградска патријаршија)?” – пита отац Јустин и наставља: “Цариградска јерархија… кога представља и кога ће представљати на будућем Сабору?… У последње време Цариградска патријаршија је произвела огроман број епископа и митрополита, све углавном титуларних и фиктивних. Ваљда се врши припрема да се на будућем ‘Васељенском сабору’ бројношћу титула обезбеди већина гласова за неопапистичке амбиције Цариградске патријаршије… С друге стране, садашње делегације Московске патријаршије да ли заиста представљају свету и мученичку велику Руску Цркву и њене, само Богу познате, милионе мученика и исповедника? Према ономе што те ‘делегације’ изјављују и заступају кад год изађу пред свет, оне нису носиоци и изражаваоци истинског духа и става Руске Православне Цркве…”

Отац Јустин је сматрао да се представници Цариградске и Московске патријаршије “битно не разликују у проблематици и темама које постављају као предмет рада будућег Сабора”. “Вечна саборност Православне Цркве и свих њених Васељенских Сабора – пише он – састоји се у свеобухватној личности Богочовека Господа Христа. Из те централне, свеобухватне, православносаборне теме и стварности… и данас треба иступати пред земљом и небом, а не са схоластичко-протестантских хуманистичких (позиција), са којих иступају Цариградски или Московски црквени ‘делегати’ и ‘делегације’, који се у овом горком и критичном историјском моменту појављују као ‘вођи и представници’ Православне Цркве у свету”.20 Екуменизам је за оца Јустина представљао не само јерес, него јерес над јересима – свејерес. Римског папу он је без устезања називао јеретиком, а римокатоличку цркву – “латинском јереси”21; “У историји људског рода – писао је – постоје три главна пада: Адамов, Јудин и папин”.22 И тако даље...

После свега, када се постави питање јесу ли чланци оца Серафима Роуза, објављени у овој књизи, данас превазиђени, онда би се исто питање могло поставити и у вези са ставовима његових наставника, митрополита Антонија (Храповицког), светитеља Јована Шангајског, архиепископа Аверкија Џорданвилског и митрополита Филарета, као и у вези са ставовима преподобног оца Јустина Ћелијског. Је ли истина да су они ове теме промишљали у другом историјском контексту, да су њихови ставови по овим питањима данас бескорисни и да могу изазивати само саблазан? Да ли се стање у Православној Цркви у односу на пре тридесетак година, када су они ово писали, толико поправило, да више не постоји никаква опасност од сергијанства, схваћеног у ширем смислу, као пристајање на свако зло ради очувања пуке форме?23 Зар су модернистичка струјања у Цркви постала слабија?24 Можда је екуменистички покрет, као израз лажне хришћанске љубави, дволичности и притворног братства, коначно почео да се гаси?25

«Заиста, неста преподобних у нашем жалосном веку» – тугује отац Серафим за својим наставницима који су се преселили у блажену вечност. Али, додаје, иако не видимо више међу нама такву истрајност за Истину Христову, ипак – њихово учење је заувек ту. Баш као и учење самог оца Серафима, које такође може да нам буде звезда водиља у данима који долазе.

Младен Станковић